Hobi - Vitomir Nikolic

PRESS

PRIVATNI MUZEJ U SELU TAKOVO KOD GORNJEG MILANOVCA

Sve pukovnikove velike ljubavi

Kolekcionar - Pukovnik u penziji Vitomir Nikolić pravi skulpture od panjeva, skuplja časovnike, vojne „relikvije" i piše feljtone

Nema vremena da navija sve satove... Vitomir Nikolić kraj svoje bogate kolekcije

Domaćinstvo penzionisanog pukovnika Vitomira Nikolića (63) izgleda kao i svako drugo u takovskom kraju, ali razlikuje se samo po tome što se pod krovovima dve seoske kuće skrila prava riznica kulturnoumetničkog blaga.

Do ove kuće, koja se nalazi u gornjomilanovačkom selu Takovo, stiže se kada se skrene sa asfalta levo, pa makadamom kroz šumu. Na kraju puta je pukovnikov dom.

Nastavlja delo prirode

Već 20 godina Vitomir Nikolić krstari šumom, probija se šumskim potocima iz čijih obala štrči korenje, vadi iz naplavina vrbe, koje je bujica odnekuda donela. Kad svojim okom proceni da je priroda već obavila pola vajarskog posla, onda se on hvata alata i nastavlja tamo gde je priroda stala. Tako su, u koautorstvu sa prirodom, nastale skulpture „Ruka", „Fazan", „Bufalo", „Elegancija", „Jednorog" i mnoge bezimene koje „na nešto liče".

Iz druge prostorije doziva horsko kucanje stonih i kaminskih satova i budilnika sa polica na zidovima. Satovi su drugi pukovnikov hobi. Dve decenije kupuje ili dobija na poklon od prijatelja i poznanika stare časovnike. Ima ih oko 350, većina je ispravna, ali svi ne otkucavaju vreme - ko bi ih svakoga dana navijao!

- Ovaj je najstariji, nemački, iz druge polovine 18. veka, ukrašen je lovačkim motivima. A ovaj je... neću da vam ja pričam, pročitajte sami, sve je napisano na postolju - pruža nam lepo oblikovani časovnik.

Čitamo: - Ovaj sat je izvađen iz nemačkog aviona „štuka", koji je oboren u Takovskoj ulici, 6. IV 1941". Ko je sat izvadio iz aviona, ko zapisao ovaj podatak, kod koga se sve nalazio tolike decenije dok ga Vitomir, pre tri godine, nije pronašao i kupio na beogradskom buvljaku - ne zna se. Ali, dovoljno je i ovo što se zna.

Barutnica vojvode Gligora Milićevića

Vitomir nam je ispričao i kako je došao do barutnice vojvode Gligora Milićevića, učesnika Bitke na Vučjem dolu.

- Ovo je fišeklija, u stvari, barutnica uz pušku kremenjaču, koja je pripadala vojvodi Gligoru Milićeviću, učesniku Bitke na Vučjem dolu gde su Crnogorci i Hercegovci, pre tačno 135 godina, potukli Muktar-pašinu vojsku. Dobio sam je od Save, vojvodine unuke, a tetke moje supruge. More, kakvi dobio! Baba je htela da mi pokloni barutnicu, ali joj je direktor bilećkog muzeja „napunio glavu" kako to mnogo vredi i ponudio novac. Sava je odbila, rekavši da je fišeklije obećala svom zetu, to jest meni, ali je sad tražila 350 nemačkih maraka. Jedva je pristala za 250 maraka - priča Vitomir.

Iz „sobe satova" ulazimo u oveću podrumsku prostoriju. Privatni pukovnikov muzej koji on obogaćuje već pola svog dosadašnjeg života. Više je od 600 eksponata u njemu. Najvećim delom je to etno-zbirka predmeta koji odavno nikome u takovskom kraju ne služe: ratarsko oruđe, grebeni, tarak i ostale alatke za manufakturnu obradu vune i konoplje, preslica koju je, 1921. godine, deda Milinko napravio svojoj ćerki Nataliji, dvojnice sa divnim zvukom koje je pradeda Vitomir izdeljao i izrezbario od šljivovine pred Prvi svetski rat, stari fenjeri i rudarske i železničarske lampe, kovački alat, džezve i ibrici...

Ima i nekoliko eksponata koje bi poželeo svaki vojni muzej. Recimo, bojni srp i grivne za nadlaktice ratnika iz bronzanog perioda, pa strela plemena Merovinga koje je, knjige kažu, skitalo dalmatinskom obalom u 8. veku (pronađeno u okolini Bileće, 1975.), mesingani pehar sa krunom i inicijalima (F. J. I.) Franje Josipa Prvog, tu je i čuturica u kožnoj presvlaci iz Prvog svetskog rata...

Knjige kojih više nema

Vitomiru Nikoliću ni pisana reč nije strana. Napisao je nekoliko feljtona, neke i objavio. U kompjuteru ima oko 500 stranica teksta o znamenjima i zanimljivostima iz takovskog kraja.

O ovome pričamo u četvrtoj prostoriji u kojoj je smeštena biblioteka. Sa police skida devet tomova Sabranih dela Momčila Nastasijevića koja su, u izdanju pesnikovih prijatelja, objavljena 1938. i 1939. godine, neposredno po pesnikovoj smrti. Pronašao ih je u jednoj antikvarnici (koje više nema) u Knez Mihailovoj i odmah kupio. Nije koštalo mnogo, ali nema tih novaca za koje bi ih sad prodao.

Vesna Todorović